Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu - FESTIVAL BEZ PREVODA

Dokle pogled seže
Ivanov
Moja fabrika

Kada se bavim pozorištem, bavim se svojim vremenom

07 Nov

Ocrtati zlo, dati njegov umetnički izraz, to znači istovremeno razobličiti ga, jer istinit odraz, a svaki umetnički rad takav mora da bude, po samom svom svojstvu umetničkoga, može zlo samo da razobliči. Gušiti zlo ćutanjem ili crno-belim deklaracijama, što je isto, znači zataškavati ga, dozvoliti mu da latentno traje, ubija i čeka trenutak mraka kada bi moglo da se nametne” - citirao je reditelj Boris Liješevć književnika Aleksandra Tišmu u intervjuu za BIlten br.3  XXIV Jugoslovenskog pozorišnog festivala.


Vi nemate problem sa tim da u predstavi iskažete stav. Koliko je to danas potrebno i važno?

- Naša dužnost je da se time bavimo. Živimo u nekom vremenu i reagujemo na to vreme, nekada vodviljem, a nekada komedijom. Kada se bavim pozorištem, ja se bavim svojim vremenom, jer pokušavam da ga razumem. Nekada ga razumem kroz stare tekstove, zato što stari i dobri pisci znaju da saberu svoje iskustvo, tako da u njihovom iskustvu prepoznamo svoje iskustvo. Takav je Aleksandar Tišma, kojim se sada bavim i jednim njegovim romanom o tome kako on prepoznaje zlo u svom vremenu. Kroz njegovo prepoznavanje zla, možemo da prepoznamo i zlo u našem vremenu.


U fokusu komada „Lorencačo“ su moćne firentinske porodice. Da li je u njima moguće prepoznati naše vreme i naše „porodice“?

-U komadu sam prepoznavao neke situacije u ovim našim zemljama i gradovima, u kojima postoje porodice koje dobiju vlast ili podršku vlasti pa se osile, postanu nepodnošljive i u jednom momentu, niko im ništa ne može. Toga ima u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni. Predstava govori o državnim kabadahijama – firentinskoj porodici, koja se nadvila nad ostalim porodicama, pa se u jednoj replici kaže: „Firenca je do sada bila čvrsta kuća, a onda su papa i car od nje napravili toranj koji je izrastao kao pečurka nesreće za jednu noć“. Imamo i ljude koji kažu: „Proveo sam 60 godina kao miran građanin, a sada me nasilje koje trpimo primorava da uzmem mač u ruke“. Strašna je to tragedija, kada čovek koji je 60 godina proveo mirno poželi da uzme mač u ruke. To je kraj. Taj čovek nema snage da drži mač, ali je poražen. Filipo Stroci je celog života u rukama držao knjige, izučavao latinski i starogrčki i njegove ruke nisu naučile da drže mač, nisu naučile da se bore. Mnogo je primera bilo da su naši očevi i stričevi osetili da fizički moraju da se zaštite, iako za to nisu bili spremni, nisu na to naučeni i osećali su nedostatak tog dela ličnosti u sebi.


Tekst i Foto Nenad Kovačević

Intervju sa rediteljem Liješevićem u celosti je objavljen u festivalskom Biltenu br. 3

Festivali (1-12)

Festivali (13-24)

Ardalioni

Sve o tekućem festivalu

Zbirni izveštaji i ankete

Budimo na vezi

  • Trg partizana 12
    31000 Užice, Srbija.
  • centrala (031)
    522-097, 519-966

Festival na Facebooku

Festival na Twitteru

Festival na Instagramu

Festival na Youtubu