Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu - FESTIVAL BEZ PREVODA

Dokle pogled seže
Ivanov
Moja fabrika
Error
  • JFolder: :files: Path is not a folder. Path: /home/multis/public_html/jpf.uzickopozoriste/images/922
Notice
  • There was a problem rendering your image gallery. Please make sure that the folder you are using in the Simple Image Gallery PRO plugin tags exists and contains valid image files. The plugin could not locate the folder: images/922

Mihailo Marković Era-zaboravljeni lučonoša

31 Oct

 

Mihailo Marković (1869-1946) nosio je nadimak Era tokom celog burnog života proživljenog u smutnim vremenima kada nije bilo sluha ni za život, a kamoli za glumu i pozorište. Mnogo je uradio kao „kazališni djelatnik“, uvek na najvišim položajima, a njegova biografija zabeležena u “Hrvatskom biografskom leksikonu” bogata je poput Krležine i drugih velikana hrvatske pozorišne umetnosti. Novinar Zoran Žeravčić koji istražuje život Mihaila Markovića Ere ili Mike, kako su ga još zvali, uvidom u dokumenta do kojih je došao ocenjuje da je on prvi i do danas najznačajniji pozorišni radnik u istoriji ovog grada.

 

Više nego bogata pedesetogodišnja karijera glumca, upravnika i organizatora u velikom broju pozorišta nekim čudom ostala je skrivena donedavno kada je novinar Zoran Žeravčić objavio saznanja o životu i delu Mihaila Markovića Ere na portalu Kolektiv Užice.


-Ime Mihaila Markovića može se naći u “Leksikonu zlatiborskog okruga”, a njegovu kratku biografiju ostavio je i Slobodan Radović u knjizi „Užičko teatralno društvo“. Od tih polazišta sam krenuo. Utvrdio sam da je rođen u Užicu 1869, od oca Rista, koji je bio bakalin i majke Marije. U Užicu je završio nižu gimnaziju, a otac ga je zatim poslao u Trgovačku akademiju da bi nastavio bakalski, odnosno trgovački posao. Međutim, Mihailo je već sa 16 godina otišao u glumce i postao član prve pozorišne družine koje su bile uobičajene za to vreme (osim Beograda i Niša nije bilo stalnih pozorišta). U prvo putujuće pozorište došao je u Paraćin kod Mihaila Lazića Strica, u jednu od najčuvenijih družina u Srbiji. Za neke druge Užičane tog vremena koji su želeli da se „odmetnu u glumce“ i bežali preko granice u Vojvodinu, Bosnu i dalje, našao sam podatke da su ih roditelji brzo vraćali kući, međutim za Mihaila Markovića nisam našao podatke da ga je neko tražio i vraćao.

On je do 1889. dakle, za četiri godine, promenio sedam putujućih pozorišnih trupa i onda osnovao svoju trupu pod nazivom „Primorsko pozorište“ i sa njom gostovao po Istri i Dalmaciji. U Zadru je imao neprijatnost, dobio je biber i bokser u oči. Teško je ustanoviti zašto je stigao tamo, ali je očigledno vrlo brzo stekao dobro glumačko i organizatorsko ime što potvrđuje činjenica da je 1894. dobio angažman u Hrvatskom narodnom kazalištu. To je vreme kada je HNK bilo u velikom usponu, imalo sjajne glumce, gradila se njegova nova zgrada u kojoj se i danas igra. Zgrada je završena 1896. a svečano je otvorio car Franjo Josif. Kada pogledate kataloge HNK iz tog vremena, u svakom ćete naći ime Mihaila Markovića Ere, a u nekima i ime njegove žene Zorke, glumice, koju je upoznao i sa kojom se oženio u Zagrebu. 

Na preporuku, Marković napušta Zagreb 1902. zbog antisrpskih demonstracija i odlazi u Beograd gde dobija angažman u Narodnom pozorištu. Kratko je igrao i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, da bi 1903-4. (podaci nisu precizni) došao za upravnika Društva „Sinđelić“ u Nišu. Napravio je repertoar, imao je dobre predstave, ali je to bilo vreme kada si u Nišu mogao da odigraš 10-ak predstava jer za više nije bilo publike. Insistirao je da Društvo ide na gostovanja po okolnim mestima, međutim nije naišao na razumevanje gradskih čelnika, tako da je imao problema kao i njegovi prethodnici. U Nišu ga je zadesila i porodična tragedija, naime supruga Zorka se razbolela, otišla je u Beč na lečenje, gde je preminula 1905. Mihailo je napustio Niš i novi angažman našao u Zagrebu, gde je bio poznat i po svom putujućem „Modernom pozorištu“ sa kojim je stekao slavu nastupima po Vojvodini. U Zagrebu je ostao sve do penzionisanja 1925. godine.

-Kakav je bio glumac Mihailo Marković Era?

-Njegova najbolja uloga bila je načelnik u Gogoljevom “Revozoru”, dosta je igrao u Nušićevim komadima, težio je komediji, ali je značajniji njegov rad na stvaranju pozorišta i utiranju njihovih puteva u budućnosti. Stjepan Miletić, upravnik HNK, odmah mu je namenio ulogu predvodnika jedne putujuće družine koja bi po Istri, Dalmaciji i Bosni igrala predstave i širila kulturu na hrvatskom jeziku. U to doba (Austro-ugarske monarhije), po Istri se isključivo igralo na italijanskom, po unutrašnjosti Hrvatske i u Bosni na nemačkom i mađarskom, a jedino je u Zagrebu postojalo pozorište na hrvatskom jeziku. Jedan od zanimljivh primera iz Markovićeve karijere je kako je pronašao način da zbliži pučka amaterska pozorišta u Mostaru. Antagonizam među narodima i pozorištima je bio ogroman i da bi „privoleo“ Srbe da gledaju hrvatske predstave i obratno, Mihailo Era Marković je u hrvatskoj trupi pod nazivom „Hrvoje“ angažovao najpoznatijeg glumca i reditelja iz Beograda, a u srpskoj trupi najpoznatiju hrvatsku glumicu da igra “Majku Jugovića”. Srpska trupa radila je pod okriljem društva “Gusle” kojim je predsedavao pesnik Aleksa Šantić, a okupljalo je sva poznata imena književnog i kulturnog kruga poput Svetozara Ćorovića i Jovana Dučića. Ostalo je zabeleženo da su Hrvati pohrlili na predstavu srpskog pozorišta da gledaju omiljenu glumicu, a zatim je priređen zajednički banket na kome je Aleksa Šantić rekao: “Vekovima niko nije mogao da nas pomiri i približi, a onda je došao neki Era iz Srbije i ujedinio nas!” Interesantan je kraj te priče, naime, sutradan, nakon banketa i druženja Hrvata i Srba, Austro-ugarska vlast je proterala Mihaila Markovića iz Mostara, ističe Zoran Žeravčić.

-Nešto slično se desilo Markoviću kada je došao u Sarajevo, ali je pre toga imao uspešnu epizodu na Cetinju 1910. gde je učestvovao u formiranju prvog profesionalnog pozorišta u Crnoj Gori, a zatim u Osijeku. U tom mestu je 1907. formirano kazalište, nekoliko godina je menjalo upravnike i predstave izvodilo u Varaždinu jer nije imalo svoju salu, da bi 1911. za novog upravnika stigao Mihailo Marković i za dve godine uspeo da potpuno popravi stanje i čak dovede gostujuće glumce iz Zagreba i Beograda. Marković je zatim upućen u Sarajevo da pomogne formiranju pozorišta. Na tom zadatku sarađuje sa Franjom Brodnikom, činovnikom Zemaljske vlade u Sarajevu. Kada su 1913. podnosili predlog Banskoj upravi, Brodnik objašnjava političke prilike i piše da postoje tri mala amaterska pozorišta od kojih najbolje radi srpsko, ali da njegov rad treba suzbiti i formirati pozorište koje će imati repertoar po volji Beča. Za razliku od njega, Mihailo Marković piše o repertoaru, glumcima, pozorišnoj sceni, potrebnim kadrovima i perspektivi pozorišta. Dozvola za formiranje Zemaljskog pozorišta dobijena je u januaru 1914, Mihailo Marković je postavljen za upravnika i u jeku priprema dogodio se vidovdanski atentat, počeo je I Svetski rat, tako da su ga austrougarske vlasti prognale i internirale u Švajcarsku. Marković je već 1915. vraćen u Zagreb, gde glumi čak i u ratnim okolnostima, sve do penzionisanja 1925. U međuvremenu je bio dve godine upravnik splitskog pozorišta, a nakon penzionisanja intenzivno je radio sve do 1942, kaže Zoran Žeravčić.

-Skoro bajkovito zvuči životni put Markovića Ere i njegovo uspešno snalaženje u političkim prilikama i neprilikama, a ne možemo zaboraviti da je on ipak bio stranac. Očigledno je bio veoma pronicljiv i mudar?

-Život Mihaila Markovića Ere je prepun neobičnih okolnosti. Interesantno je da je bio muzički totalno neobrazovan, a da je 1919. postavljen na čelo Hrvatskog glazbenog zavoda gde je ostao najduže u istoriji te ustanove, skoro punih 12 godina. Marković je imao sposobnost da napravi uspešan repertoar koji je imao godišnje čak 140 programa. Koncerti su se izvodili ne samo u Zagrebu, već u čitavom regionu i. ako znamo kako se tada putovalo, možemo oceniti da je to što je Marković radio bilo fantastično.

-Kako tumačite da je tako bogata karijera ostala skrivena iz istorije Užica, a da pri tom nemamo uspešnih biografija koje bi zasenile ovu?

-Mi jesmo zaboravili na Mihaila Markvića Eru, ali u Hrvatskom biografskom leksikonu imaju dve pune strane teksta o njemu. Ako pogledate druge odrednice, videćete da je njegova biografija bogatija od 50% drugih, što znači da ga Hrvati pamte i da je dobio zasluženo mesto u kulturi. U Srbiji ga pamte kao “značajnog srpskog glumca koji je dostigao najveće domete u glumačkom životu na hrvatskim scenama” što znači da je u Srbiji bio gurnut u drugi plan. Ipak, u beogradskoj štampi ima dosta podataka u “Politici”, “Ilustrovanom listu”, “Vremenu”, naročito posvećeno njegovim jubilejima na sceni, kaže Zoran Žeravčić.

-Probaću da pronađem podatke da li ima još potomaka od tog Rista Markovića, jer retki su bili jedinci u to vreme, dodaje Žeravčić. Moguće da je Mihailo Marković Era imao braću i sestre. Imao je sina Branka, konstruktora, modelatora letelica, koji je u Nemačkoj završio školu za avio-tehničara, ali nemam daljih podataka o njemu.

-Ima li podataka o ovom Eri u užičkoj štampi?

-U užičkoj štampi nema podataka, u listu "Zlatibor" je zabeleženo da je njegova pozorišna trupa gostovala, ali među glumcima nema Markovićevog imena i veliko je pitanje da li se ikada vratio u rodni grad od kada ga je napustio. Marković je preminuo 2. maja 1946. u Zagrebu, gde je i sahranjen.

-Iz svega što smo čuli nije čudo da je njegova bogata biografija zauzela skoro dve stranice u “Hrvatskom biografskom leksikonu”.

-Mihailo Marković Era je živeo u vremenima kada je pozorište nastajalo, utvrđivalo staze. Pozorišta su postojala samo u Beogradu, Novom Sadu i Zagrebu, a sve ostalo su bile putujuće grupe. Nije bilo ozbiljnijih družina da Marković nije imao svoj udeo. Svugde je ostavio trag, kao član HNK, menadžer i sl. Bio je vrstan organizator, na prečac su ga birali za upravnika. Da napomenem da su u njegovoj pozorišnoj trupi bila najveća glumačka imena Srbije i Hrvatske, među kojima Žanka Stokić, Bogoboj Rusović ili Marja Stroci (čuvena hrvatska glumica) koja je zabeležila da je vreme provedeno sa Markovićem bilo “zlatno doba i najmilija uspomena njene umetničke karijere”. Pozorišni muzej ima fotografiju njegove putujuće pozorišne grupe i to je verovatno za sada jedina fotografija. Nadam se da će na kraju, od prikupljenih podataka, dokumenata i slika, moći da se formira lepa knjiga o prvom i najuspešnijem pozorišnom radniku u istoriji ovog grada, kaže Žeravčić.

-Ove informacije su novost za većinu poslenika kulture u našem gradu, čak i za dugogodišnjeg upravnika Aleksandra Lala Milosavljevića koji je prava riznica znanja o pozorišnoj istoriji Užica. Kako mislite da bi Užice i Narodno pozorište moglo da se “oduži” ovom uspešnom pretku koji je utirao puteve pozorištu?

-Možda bi moglo nekom spomen pločom, večeri posvećenom Markoviću ili slično. U decembru će biti 100 godina od njegovog rođenja. Mihailo Marković Era kao da je slutio da će na jednom mestu biti okupljeni glumci iz Hrvatske, Crne Gore, BiH i Srbije, upravo to što radi naš Jugoslovenski pozorišni festival, odnosno kao da je bio preteča svega ovoga i znao da će se sva ta pozorišta od Rijeke do Subotice sliti u Užice i pokazivati svoju umetnost, ocenjuje Zoran Žeravčić.

-U duhu slogana ovogodišnjeg Jugoslovenskog pozorišnog festivala da čujemo ko je junak vašeg doba?

-Junak ovog doba je svako ko je uspeo da se otrgne od informativnih i političkih emisija na elektronskim medijima. Svako ko ne učestvuje u tome je svoj na svome i zaslužuje moje poštovanje. Pisani mediji su nešto savim drugo, ali televizije i ovi portali kako nam zagađuju i truju stvarnost neproverenim podacima, od toga treba bežati koliko god možete. Manite se vesti i političkih debata, jer od toga nikakve koristi nema. Sedite sa ljudima i pričajte o najneobičnijim stvarima, radujte se životu i svakom novom danu i to je sasvim dovoljno, savetuje novinar Zoran Žeravčić, koji istražuje užičku prošlost, znamenite pretke, objavljuje knjige i zanimljivosti na portalu Udruženja Kolektiv Užice.

Fotografije iz Galerije preuzete su sa portala Udruženja Kolektiv Užice.

Slađana Vasiljević

Galerija

{gallery}922{/gallery}

Festivali (1-12)

Festivali (13-24)

Ardalioni

Sve o tekućem festivalu

Zbirni izveštaji i ankete

Budimo na vezi

  • Trg partizana 12
    31000 Užice, Srbija.
  • centrala (031)
    522-097, 519-966

Festival na Facebooku

Festival na Twitteru

Festival na Instagramu

Festival na Youtubu