Dokle pogled seže
Ivanov
Moja fabrika

Junak mog doba: Anonimni, bez ordenja i nogu

25 okt

Jedne jeseni sam igrala u predstavi koja se bavila teškim temama: nepravdama u društvu, odbačenim pojedincima sa margine društva, Romima, alkoholičarima, duševnim bolesnicima, žrtvama seksualne diskriminacije...Dobih ulogu usamljene alkoholičarke prikovane za invalidska kolica. U nizu igranja jedno veče se izdvojilo po svojoj “posebnosti” jer su gosti, odnosno publika, bili invalidi. Bilo ih je raznih. Naravno, nekolicina njih je bila nepokretna, polu-pokretna, isto tako prikovana za kolica kao i ja, odnosno lik drame koji sam tumačila. Srce mi je tuklo, kao ludo..trema je bila jaka. Igram njihovu priču, igram jednu od njih…Da li ću biti na visini zadatka?

Predstava je počela sa zakašnjenjem. Naime, kako u toj beogradskoj ustanovi kulture ne postoji dovoljan broj rampi, kao ni lift, a scena je na drugom spratu zgrade, njihovi pratioci su morali na rukama da ih nose do scene. Naravno, kako ni u publici ne postoje mesta koja bi bila prilagođena njihovim potrebama, bili su smešteni sa strane redova, na ivicama, praktično u zapećku i odatle su, izvijajući glave, gledali predstavu. Predstavu koja govori između ostalog i o njima. Predstavu u kojoj sam ja igrala njih. I tako smo se našli u polu-mraku scenske “delatnosti”, ja, glumica, junakinja drame u invalidskim kolicima pod reflektorima i oni, istinski junaci, u zapećku, sa strane, iz mišije rupe, nasuprot mene, u mraku. Ponavljam, ne bez razloga- u zapećku. Sa strane. U mraku. Pa, jel to njihovo mesto? Jel to način? Jel to doneo 21. vek?

Treba li dodatno objašnjavati apsurd situacije? Ko je junak? Do đavola, pa gde mi to živimo….To je prvi i jedini put da sam zaista poželela da se prekine predstava, da se upale svetla, da ih dovedem u prvi red, da se upoznamo, popričamo...
Ali nisam to uradila. Jer - “Show must go on”. Da li sam kukavica? Jesam. Da li su oni junaci? Jesu. Očigledno. Junaci bez ordenja i nogu. Junaci, koje su doveli drugi junaci, njihovi pratioci i doneli ih na rukama do scene. Svi oni, junaci koji su sa strane, u zapećku, u mraku kako na sceni tako i u životu. Svi oni, anonimni junaci, koji žive u društvu koje žmuri i ćuti. Koje ih se odriče i ne čini gotovo ništa da im se pomogne. Junaci, kojima je uskraćeno pravo na bar malo lakši život.

(Epilog “drame” - rampe i lift i dalje ne postoje u toj ustanovi kulture, a predstava je skinuta sa repertoara), kaže Bojana Zečević, glumica Narodnog pozorišta Užice.